U savremenom svetu svedoci smo brojnim izazovima i promena kako tehnološkim tako i klimatskim. Poljoprivreda a samim tim i pčelarstvo kao grana stočarstva mnogo je uznapredovalo u poslednjih 50 godina.
Za ovako kratak period uspeli smo da se pomerimo od vrškare pa sve do savremenih košnica i sistema za selidbu koji su omogućili omasovljenje i komercijalizaciju pčelarstva. Savremeno pčelarstvo na konvencionalnom nivou je čisto komercijalno zanimanje kao bilo koji drugi oblik obavljanja posla u poljoprivredi odnosno stočarstvu kao njegovoj grani. Vođenjem računa o kvalitetu svojih pčelinjih zajednica nemoguće je zaobići genetiku, koja je dužna da prati i konstantno se unapređuje kako bi omogućila opstanak pa i zadvoljenje komercijalnih potreba uzgajivača. Sve ostale tvrdnje i ideale poštujem ali one su vezane za hobistički pristup. O ovoj vrlo osetljivoj temi u navedenom tekstu pristupio sam činjenicama koje su bazirane na sopstvenom iskustvu i učestvovanju u uzgoju sa profesionalnog stanovišta i konvencionalnog(ekonomskog) pristupa pčelarstvu. U navedenom tekstu predstavljen je jedan pogled na savremenu selekciju kao i model po kom selekcija funkcioniše u zemljama zapadne i centralne evrope pa i u drugim svetskim pčelarskim gigantima. Model je poprilično univerzalan i primenjuju ga pčelari uzgajivači svih rasa medonosnih pčela.
Genetika je direktno odgovorna na poboljšanje karakteristika biljnog i životinjskog sveta u onom delu gde se čovek pojavljuje kao uzgajivač.
Ovde se pojavljuju dve suprotnosti. Kod pojma genetike i raspravi o njoj čovek i priroda se razilaze. Priroda će uvek težiti da selekcioniše ka opstanku dok će čovek uvek težiti da selekcioniše i pripitomljava te iste biljke i životinje prema svojim potrebama. Na primeru pčela one će uvek težiti umnožavanju (kroz rojenje), agresivnosti, kako bi odbranile stanište od neprijatelja, optimalnim(ali ne prevelikim) količinama hrane za opstanak, izgradnji zaperaka (zbog povezivanja saća jer se osecaju kao da su u duplji drveta) i lučenju većih količina propolisa.
Čovek, pčelar, sa druge strane u želji da pripitomi pčelu kao što se od postanka civilizacije trudio da pripitomi mnoge životinje i biljke po svom nahođenju uvek favoziruje odnosno selekcioniše suprotno prirodi a u svoju korist, pa tako su u savremenom pčelarsvu poželjne zajednice koje imaju malu sklonost ka rojenju, koje su mirne i postojane na saću, koje stvaraju veće viškove meda, manje prave zaperke i propolišu kako bi olakšale rad na pčelinjaku.
Moderan pčelinjak je jedna hibridna zajednica pčelinjih društava koje su pozicionirane u velikom broju na jednoj lokaciji. Pčele u prirodi nikada ne bi postavile toliko staništa na jednom mestu jer opstanak ne bi bio moguć zbog lokacijskih uslova. Celokupna poljoprivreda se konstantno unapređuje da selekcijom odgovori na izazove promena što klimatskih to situacionih i zašto bi pčelarstvo bilo izuzeto od toga. Kod savremenog intenzivnog selećeg pčelarenja gde je veći broj društava na jednoj lokaciji pčelar je svesno ograničio biološke potrebe zajednica, doveo ih u uslove gde se lako pojavljuje grabež, bolesti, izazva stres prilikom selidba i svih oblika uznemiravanja zajednice, čak se i celokupna flora na našim pčelinjacima menja iz godine u godinu. Sve ovo izaziva opravdanu potrebu da se pozabavimo selekcijom genetike koja može da ispuni zahteve savremene komecijalne eksploatacije i uslova u kojima manipulišemo našim pčelinjacima. Rezultatima selekcije smo okruženi svakodnevnim primerima. Potrebno je da pogledamo samo u svoje bašte i plastenike i sorte i semena koje sadimo. U štale i porekla goveda, ovaca, koza i mogućnosti koje različite rase pružaju za komercijalni uzgoj. Ovde je potrebno razgraničiti u glavi pobude bavljenja jednim zanimanjem pa i pčelarstvom. Pčelari koji žive od pčela shvatiće pun smisao kvalitetnog genetskog potencijala, a kad je reč o hobistima, pa ko ne voli zajednice koje daju puno meda, mirne su i imaju smanjeni nagon za rojenje? Dakle, svima je važno. Ulaganje u genetiku i vođenje računa kakve pčele uzgajamo daje našem pčelinjaku pun potencijal, i sigurnost da ćemo uvek dobijati maksimum od naših pčela.
Dakle naglasak je na kvalitetu a ne kvantitetu. Ulaganje u genetiku je ulaganje u budućnost.
Zašto bi dobra rodonačelnica bila manje važna od rasplodnog bika ili ovna.
Moj odgovor na favorizovanje i opravdavanje uzgoja matica iz rojevnog nagona jeste da će to zaista biti pčele koje su izvrsnog biološkog potencijala ali s godinama imaju sve slabije komercijalne rezultate (baš one koje su u suprotnosti sa čovekovim odabirom). To nas dovodi do situacije da umnožavamo pčelinjake kako bi postigli cilj po pitanju prinosa. Dobra genetika smanjuje broj košnica na pčelinjaku i maksimizira rezultate.
U dugogodišnjem iskustvu pčelarenja u inostranstvu imao sam prilike da se uverim kako funkcioniše sistem uzgoja na državnom nivou. Shvatajući važnost genetskog potencijala i specifičnost sparivanja matica i trutova u pčelarstvu svi smo direktno povezani jedni sa drugima. Dakle koliko god imali dobru selekciju, 50% uticaja će imati loša(ili dobra) trutovska genetika prilikom sparivanja. Zbog zapostavljenost ovog pitanja očigledno je da iz godine u godinu imamo umnožavanje negativnih osobina pri slobodnom sparivanju. Briga o selekciji dolazi na opštu korist celog pčelarstva na određenoj geografskoj lokaciji. Više trutova koji dolaze iz kvalitetnijih zajednica sa čistijim i kvalitetnim poreklom daje veću dodatu vrednost pri sparivanju i tako utiče na opšti kvalitet populacije pčelinjih zajednica a samim tim i na rezultate. Povećava se opšti kvalitet pčelinjih zajednica, rezultati u smislu prinosa pa i ukupna količina proizvedenog meda a sa njom izvozni potencijal i opšta isplativost bavljenja pčelarstvom kako po pčelare tako i po celu ekonomiju. Dominantan uticaj pozitivnih genetskih predizpozicija prenosi se direktno na buduću populaciju u opadajućem trendu počevši od F0 pa sve do F5 generacije gde se uglavnom gube originalne karakteristike F0 od koje smo počeli uzgoj i gde se vraćamo na početak. Jer kao što sam spomenuo priroda regulišući opstanak slobodnim sparivanjem razlaže sav čovekov trud koji ulaže u selekciju, što vidimo na sledećem prikazu.
Logično se postavlja pitanje kako zadržati fine karakteristike i nastaviti selekciju kroz vreme dovodi nas do samog problema sparivanja. U XX veku pčelarstvo je intenzivno razvijeno kroz seleću formu pčelinjaka kako bi se maksimalno iskoristili potencijali paša. Turizam i migracije ljudi iz Evrope ka drugim delovima sveta maksimalno su popularizovali rase Evropskih medonosnih pčela u svetu a naročito karnike i ligustike.
Evropska medonosna pčela osvojila je prostore u delovima sveta gde nikada nije bila autohtona poput Amerike, Kanade, Australije, Novog Zelanda i opšteći sa prirodom pokazala neverovatne rezultate. Pčelarstvo se formiralo kao industrija i zasebna grana stočarstva a selekcionarima je stvorilo izazov da sruše tabue o autohtonost i kreiraju uzgojem funkcionalnu pčelu koja poseduje komercijalne karakteristike. Selekcija je evoluirala od one vizuelne (na boju, količinu legla, veličinu matičnjaka) na osecajnu. Uzgajivači shvativši značaj uzgoja da bi lakše pratili svoje pčele kroz specifične osobine formirali su sistem linijskog uzgoja a sigurnost sparivanja je ostvarena kroz izolovane oplodne stanice. Prve oplodne stanice pojavile su se još pre drugog svetskog rata u Austriji i Nemačkoj a do dana današnjeg njihov broj u svetu je u porastu.
Kvalitetna genetika kroz kontrolisano sparivanje se štiti oplodnim stanicama jer one na izolovanim lokacijama omogućavaju umnožavanje onih trutovskih zajednica čije pozitivne karakteristike želimo da raširimo. Oplodna stanica je uslov opstanka genetike u modernom pčelarstvu. Ovakav vid organizovanog sparivanja daje preduslov za praćenje i linijski uzgoj. Sistem pedigrizacije i praćenja u Evropi i svetu postoji preko 70 godina i on daje pun smisao odlaska na neku od oplodnih stanica. Na primeru Nemačke gde sam i sam bio uključen u jedan takav program shvatio sam razliku između proizvođača i uzgajivača matica. Postoje dve vrste oplodnih stanica. To su zemaljske i ostrvske. Zemaljskih je mnogo više i njih karakteriše radijus izolovanosti od 3,7 i 10 kilometara vazdušne udaljenosti. Formirati stanicu je izuzetno teško jer je potreban niz stavki koji bi zadovoljili lokacijske uslove, pismeni pristanak svih aktera i poštovanje pravila propisanih pravilnikom o upravljanju stanicom. Upravljanje stanicom je u odgovornosti vođe uzgoja. Svake godine oplodne stanice nude različitu genetiku za sparivanje i obrazlažu karakteristike trutovskih zajednica koje će biti na sparivalištu i to kroz javno dostupne pčelarske časopise, web sajtove asocijacije uzgajivača i ostale medije. Unapred upoznati sa linijama koje će se pojaviti na stanicama pčelari bilo oni hobisti ili profesionalci mogu da planiraju svoj uzgoj za narednu sezonu i tako na vreme odluče koje linije ili matice iz sopstvene proizvodnje će nositi na sparivanje. Vođenje evidencije, javni i jasan sistem pedigrizacije je preduslov za funkcionisanje, jer ukoliko on ne bi postojao moglo bi da dodje do nepoželjnih karakteristika pri ukrštanju na razocarenje pčelara, incesta a samim tim i sav trud u ulaganje u uzgojni program bi pao u vodu. Ovde nije reč o tome da će se pojaviti ’’pčele ubice’’ već da je uvek moguće da nećemo dobiti onakve pčele kakve smo očekivali što je potpuno normalno, jer je uzgoj pčela jedan permanentan eksperiment koji ceo život zahteva građenje šestog čula i osećaja za kvalitet kod selekcionara.
Moramo biti potpuno svesni činjenice da umnožavanjem pozitivnih karakteristika samo sa pozitivnim neće uvek dati očekivane rezultate(zbog recesivnosti i dominatnosti gena) i to ne bi bilo realno jer možemo zamisliti kakve bi pčele imali u tom slučaju. One kao i sav živi svet imaju maksimum svog biološkog potencijala do kog treba doći i iskoristiti ga, a osecaj za odabir je nemoguće naučiti već ga konstantno razvijati, uvek zapažajući u košnici i u pčelama nešto dublje i specifično.Imajući osecaj i poverenje u svoje pčele i njihov potencijal odmaći ćemo se od vizuelnih parametara i doći do osecajnih gde upoznajemo novi pogled na pčelinju zajednicu i njeno ponašanje. Samo ovakvim apstraktnim pogledom, naravno uz metriku, i mogućnost kontrolisane oplodnje moguće je ostvariti linijski uzgoj i održati ga kroz dugi niz godina. Imao sam priliku da se susretnem sa linijama koje se prate preko 30 godina i umeće održavanja tih finih karakteristika koje one poseduju moguće je samo kroz opisani model. Ovaj pogled lako je uporediti kroz čoveka. Postoji jak snažan i mišićav muškarac koji zaista može da privređuje ali se brzo umori i troši puno hrane, a sa drugi strane postoji osrednji sitan momak koji ima dobre radne navike, pedantan je i izdrzljiv,koristi inteligenciju i kao takav mnogo je produktivniji od prvog. Ovo je samo jedan banalan primer a u savremenoj selekciji u pčelarstvu posmatranje inteligencije pčela je od ključnog značaja!
Drugi tip oplodnih stanica su ostrvske koje garantuju stopostotnu izolovanost i sigurnnost sparivanja. Kao pandam oplodnim stanicama pojavila se i metoda instrumentalnog osemenjavanja koja ubzava ovaj proces selekcije.
U zapadnoj evropi postoji preko 200 stanica za vestačko osemenjavanje gde svaki pčelar može uz novčanu naknadu da željeno spari neoplođene matice sa trutovima željenog porekla.
Ovakav pristup olakšava situaciju jer se ne mora ići na oplodne stanice a matice dobijene ovim metodom imaju isključivo uzgojnu vrednost za selekcionara pri daljem ukrštanju ali ne i komercijalnu vrednost.
Sparivanje na izolovanim oplodnim stanicama iznosi od 10-25eura po nesparenoj matici a oplodnjake koji se nose potrebno je zaštititi trutovskim matičnim rešetkama na letima i ukloniti sve trutove kako u leglu tako i u oplodnjaku metodom ’’prosejavanja’’ kako bi osigurali da će oplodnja biti definitivno kontrolisana. Pri dolasku na stanicu potpisuje se ugovor, košnice se ne smeju otvarati a upravnik oplodne stanice ima pravo da proveri oplodnjake i ukoliko nađe zaostale trutove moguće je izricanje kazne i zabrane. Posao pripreme, odnošenja, ulaganja u kvalitet je izrazito naporan te su stoga i cene ovih matica izuzetno visoke.
Dobijanjem matica na ovaj način ne znači da je ona kvalifikovana za rodonačelnicu. Zlatno pravilo i ceo smisao jeste testiranje. Dobri uzgajivači matica zahtevaju dobre pčelare koji umeju da maksimalno iskoriste potencijal i uzvrate pozitivne ili negativne informacije. Od testiranja zavisi u kom smeru će se kretati kurs uzgoja. Testiranje i jeste najveći posao i što je uzorak veći to je veća mogućnost da ćemo pronaći šampionsku maticu. Velika je i odgovornost koju kao pčelar poklanjate kupovinom matica koje drugi bira za vas. Tim potezom se daje celo poverenje, da pčelinjak nosi određenu genetiku. Koliko to može da bude dobro, loš odabir isto tako može i da zakoči progres pčelinjakaka u smislu očekivanja. Uporedio bih to sa selekcijom fudbalske reprezentacije. Kod ozbiljnih pčelara odabir i uzgoj matica i ceo naveden proces je u sopstvenoj režiji jer ovako odgovoran posao jednostavno nije moguće poveriti nekom drugom.
Kada matice željene genetike dodju sa oplodne stanice one se postavljaju u proizvodna društva i posmatraju kroz celu narednu sezonu. Tek kroz takav oblik selekcije osigurali smo potencijalne rodonačelnice kojih je svega nekoliko na celom pčelinjaku.
Da bi se priča čitaocu vizuelno i osecajno kompletirala evo i smernica kako se savremena selekcija kreće kroz faze testiranja. Pcele se danas selekcionisu na inteligenciju, na ponasanje, na predvidivost. Jer su upravo ove karakteristike one na koje se mozemo osloniti. Oslanjanjem na svoje pcele i genetski potencijal sa kojim raspolazemo poznajemo pcele sa kojim radimo. Znamo sta mogu a sta ne mogu, kako se ponasaju i koje karakteristike imaju, sta mozemo da ocekujemo a sta ne i tako prilagodjavamo svoj rad i tehniku i radimo zajedno sa pcelama, a ne protiv njih.
Modernu selekciju i odabir podelio bih na dve celine.
U prvu spadaju primarne karakteristike kao sto su plodnost matice, odnosno njen kapacitet meren u leglu. Zatim potrosnja hrane, otpornost na bolesti, suzdrzavanje od rojenja.
Druga grupa karakteristika su sekundarne i u njih spadaju dugovecnost (duzina trajanja zivota matice), snaga krila ( merena indeksom), razvijenost cula mirisa i dolet, sklonost ka grabezi, izdrzljivost i sposobnost prezimljavanja, prolecni razvoj, stedljivost, raspored i pakovanje plodista i viskova hrane, proizvodnja voska i gradjenje saca, prikupljanje polena, duzina rilice.
Selekcija seze dalje na karakteristike koje nemaju veze sa pčelama i ne utiču na njih ali i tek kako utiču na pčelara. U ovu grupu spadaju narav pcela, mirnoca na sacu, suzdrzavanje od prikupljanja propolisa, gradjenje zaperaka, zatvaranje meda (toplo, hladno), osecaj za orijentaciju (nalet). Sve ove karakteristike su pri ukrstanju i odabiru komplementarne ili pak obrnuto proporcionalne jedne sa drugima ali finim podesavanjima uzgajivača dolazimo do odredjene kombinacije koje nam se dopada i to stabilizujemo u takozvanu liniju koja je gotov proizvod. Na sve ovo dodao bih i selekciju na inteligenciju koja je po meni iznad svega. Primer inteligentne selekcije su npr linije u koje je usadjeno ponasanje da ako udju u rojevni nagon da pri samom cinu rojenja odustanu i poruse maticnjake, jer su se predomislile zbog npr. ponovnog dotoka nektara iz prirode. Drugi primer je popularni VHS ili pcele koje se samociste od varoe, gde radilice njuse i pronalaze varou pod zatvorenim leglom, otvaraju je i izbacuju napolje(SMR, Recapping, Gromming). Ovakvi primeri inteligencije nalaze se samo 1 u 1000 kosnica, na nama pcelarima i iskusnom oku je zadatak da ih prepoznamo i umnozimo ovaj „materijal“ u siroj populaciji.
Treća faza tesiranja jeste provera njenih ćerki u F1 generaciji a u nekim slučajevima i u F2 generaciji. Rodonačelnica nam zaista jeste nosilac pčelinjaka ali mnogo je važnije kakve su njene ćerke. Ako se sve pokaže pozitivno onda određena matica definitivno postaje rodonačelnica. Za ceo ovaj proces potrebno je od 2-3 pčelarske sezone, i ako uzmemo u obzir dužinu života matice shvatamo da nemamo puno vremena da presađujemo od nje. Zato paralelno već razvijamo alternativu. Kao što sam pomenuo ulaganje u genetiku je permanentan i zahtevan posao da bi se došlo do ove izvrsnosti. Matice rodonačelnice dobijene na ovaj način na tržištu je nemoguće naći u prodaji, one imaju vrednost za ozbiljne uzgajivače i oplodne stanice a cena im se kreće preko 2000e pa naviše. Za put koje su prešle i koliko je truda uloženo u tu izvrsnost tvrdim da je cena i više nego povoljna. U Nemačkoj udruženja pčelara često skupljaju novac da priušte jedan ovakav kvalitetan materijal gde posle članovi udruženja presadjuju i proizvode matice za sopstvene potrebe.
Zaključak I iskustvo govori da kvalitetan genetski materijal povećava iskoristljivost paša čak I u lošim godinama, ima nizak rojevni nagon, maksimizira prinose i olakšava rad kroz mirnoću, povećava opšti kvalitet pčela na određenom geografskom području, smanjuje upotrebu hemije u pčelarstvu zbog poboljšanih higijenskih osobina samočišćenja, puno košta ali I olakšava i daje smisao uzgoju pčela kroz ostvarene benefite.
Svet ulaze ogroman novac i resurse u ova istrazivanja, a mi? Da li nam je i dalje bitno kako izgleda ram sa leglom?
Tekst objavljen u časopisu Srpski pčelar broj decembar 2023